Дело

ВАЈАР НЕБОЈША САВОВИЋ НЕС И ЊЕГОВ ТИМ ВЕЋ ЈЕДАНАЕСТ ГОДИНА КЛЕШУ УКРАСЕ У МЕРМЕРУ СВЕТОСАВСКОГ ХРАМА
Филигрански вез у камену
Није то посао за једну генерацију, камоли за једног човека. И није ствар брзине него (бого)служења, сећања на будућност. Налик је на алхемијски процес и преображењски пут. На мост који повезује поколења. Овај горњомилановачки мајстор и његови сарадници (Бојана Јоксимовић, Иван Јеремић, Милорад Панић) надовезују се на оно што су започели Несторовић, Дероко, Граси, као што ће се и на ове данашње надовезати неки нови. Истина је: ми градимо храм, храм гради нас

Пише: Милош Лазић
Фотографије: Жељко Синобад

Била је то прва, а сигурно и последња прилика да станем пред капител првог стуба јужне припрате Храма светог Саве, и додирнем га. Том догађају претходило је вратоломно пентрање металним мердевинама, под брижним надзором Небојше Савовића Неса, познатог српског вајара који већ једанаест година клеше камене украсе величанственог православног храма.
– Ово је моја канцеларија – насмејао се и раширио руке као да би њима да обгрли тесну платформу безбедно склепану на скели око врха стуба, оног што подупире галерију за хор.
Око Несове „канцеларије” је непрозирна најлонска фолија на којој сам захвалан његовом Преузвишеном Послодавцу, јер би ми амбис и вртоглавица од њега омели пажњу и ускратили задовољство.
Али, прво право изненађење било је сазнање да у свом раду не користи длето и чекић, већ посебну „алатку” што личи на електричну бушилицу, коју преко мреже ојачаних црева енергијом храни компресор.
– Пино Граси, савременик Несторовића и Дерока, који је почео ово украшавање, морао је тако, длетом и чекићем. Нама је у помоћ прискочила технологија – објаснио је Нес. – Али, зато ми данас радимо бар три пута брже од њега. Ево, за ово што радим потребно је око четири радне недеље, или месец дана. Када се томе дода и израда абакуса (то је део изнад капитела) потребно је између шест и осам недеља рада, у зависности од мотива. Овде су птице, на суседном су грифони, затим змајеви... Можда би могло брже, али реч је о такозваним дубоким рељефима, много материјала мора да се скине. Јесте да је Ђузепе Граси радио знатно спорије, али нам је зато поставио вредносни и естетски узор: не смемо испод тога. Морам да споменем чудну недоследност: рад на Храму је започео Ђузепе Пино Граси, то је мимоишло његове ученике а моје професоре Миодрага Живковића и Ајдина Путеша, а наставило се тек са мном, њиховим студентом. Надам се да више нећемо доћи у прилику да се прескаче нека генерација?
Насмејао се весело када сам, укључивши абакус што сваком стоји иза чеоне кости, помножио недеље и стубове, па упитао: шта ради већ једанаест година?
– Погрешно сам објаснио – одговорио је, готово извињавајући се. – Кад сам споменуо радне недеље, мислио сам на једну страну капитела, а има их четири. То значи да је за тај посао, за цео капител, потребно уложити барем шеснаест недеља рада. А стубовима се не зна број. Ево: по четири за три припрате, на западном улазу још четири, четири олтарска... И да су само стубови! Кад бих то радио сам, не знам колико бих постигао. Срећом, помажу ми сарадници, троје младих вајара, па ваља и да их споменем: Бојана Јоксимовић, Иван Јеремић и Милорад Панић. Скупа радимо у последње три-четири године, а раније, кад су рађена чела галерија и рељефи на бифорама, било их је више, међу њима чак и мајстора каменорезаца који су обрађивали једноставније форме.
На брзину којом радови теку, рече, утиче то што се данас груба обрада врши машински.
– Машине обављају онај досадни део посла, а нама је препуштен ручни рад, „филигрански вез” у камену.

О БРОЈУ И МЕРИ

Све што ради, чини по нацртима академика Александра Дерока, али и по новим цртежима архитекте Драгомира Ацовића и његовог млађег колеге Петра Слепчевића.
– Није реч о изменама првобитне идеје – објаснио је Нес. – Као што ни Дероко није морао ништа да измишља него само да зарони у неимарску повест наших средњовековних манастира и оданде преузме декоративну пластику за Храм светог Саве, тако ни Драгомир ни Петар нису мењали ову оставштину. Али, Храм је значајно премашио димензије које је својим пројектом поставио Богдан Несторовић, а то се одразило и на величину украсних орнамената, па смо због тога морали да их ускладимо. Све по оној мудрости коју су сковали астрономи: Omnia et numera et mensura est. „Све је у броју и мери.”
Истим погибељним путем спустили смо се до основног нивоа, а онда мрачним лавиринтом запреченим алатом и грађом стигли до басамака који су нас одвели у подземље Храма, до цркве посвећене светом кнезу Лазару, чији се лучни сводови управо осликавају, и до крипте намењене српским патријарсима.
Препознаје се да су у каменом иконостасу уклесани чипкасти украсни детаљи из Хиландара.
– Где год смо могли, трудили смо се да поштујемо оно што нам је било задато, што су пројектом оставили Несторовић и Дероко – каже Нес. – Тако и с каменом. Снабдевамо се каменом у истим мајданима као и они, поштовали смо њихову колористичку шему, а реч је о комбинацији црвене и зелене боје. Иначе, да не буде забуне, на Храму доминира бели тоскански мермер из Караре.
Занимљиво, за камену декорацију Храма задужена је словеначка компанија „Мармор” из Хотавља, која и данас машински обавља грубе радове. Јанез Бизјак, директор београдског огранка ове фирме, дуже од десет година живи у престоници Србије и сасвим се одомаћио.
– Захваљујући њему и његовима из Хотавља, но пре свега митрополиту загребачко-љубљанском Порфирију, изложба украсне пластике Храма светог Саве, која је недавно била изложена у Галерији РТС-а, биће представљена и у Љубљани, највероватније у тамошњем Етнографском музеју – каже Нес.
Онда се загледао некуд у страну и дубоко уздахнуо.
– Посао је овде далеко од краја. Предстоје нам овог лета спољни радови: рељефи на звоницима и на олтарској апсиди су завршени, чекају нас три портала са по два стуба, с капителима, и са порталним фризовима... Да не набрајам, сувише је то посла за једну генерацију.

***

Обликовано стрпљењем
Прича се како је почивши патријарх Герман на разноразне адресе одаслао чак 88 молби да сем након деценија паузе, допусти наставак градње Храма светог Саве. Ни данас, три деценије након што су му последњу молбу услишили, то ником не звучи као измишљена анегдота.

***

Од генерација генерацијама
Чим је градња Храма светог Саве настављена, многи нестрпљиви су одмах питали: „Кад ће бити завршено?” А ко зна? Па, Катедрала светог Јована Богослова у Њујорку гради се већ готово век и по, и то у држави којој сигурно не недостаје новца да се то заврши за шест месеци. И Катедрала Саграда фамилија у Барселони гради се још од времена Антонија Гаудија (1852–1926), њеног славног пројектанта, споро и методично, како би се верно сачували његова идеја и дух. Ни Храм светог Саве није задужбина само једног времена и једне генерације! У њему су уткана надања предака, као што ће једнога дана будити сећања потомака, опомињати их да наставе тамо где су претходници стали. То, заиста, није трка с временом.